top of page
Search
  • Writer's pictureDragan Vujičić

НЕМА НАЗАД КАД ЗАПОВЕДА СРБИЈА

Заставник Велибор Бошевски: Бог је сачувао српске војнике у великој бици 1999.



НЕ окрећи главу. Назад немаш где. Назад је Србија. Може само напред - ове реченице као заповест је изговорио пуковник Божидар Делић војницима на Паштрику, на борбеној линији крајем маја 1999. Нашим војницима је тада претило да без залиха муниције буду надјачани таласима терориста који су се сливали низ планину током покушаја пробоја до царског града у српској Метохији. Хтели су да се повуку 100 метара уназад где би били боље заштићени.


Наређење: "Назад нема где, назад је Србија" и 25 година од када је издато још звони у ушима. А заповест без поговора и без калкулисања извршили су војници тада водника Велибора Бошевског, њих двадесетак који су се нашли у самом срцу пакла Паштрика у борбама прса у прса са надмоћним противником.


- Када сам чуо шта командује, Делићу сам кратко рапортирао: "Разумем, господине пуковниче. Борићемо се до последњег". И одржали смо се и победили - овако се боја на Паштрику, четврт века од велике битке сећа Бошевски, сада заставник у пензији од 2003, "дискретни херој" војске Приштинског корпуса.


Борбе трајале 15 дана, нико из вода за антитерористичка дејства није погинуо

Каже да му је генерал Божа тада радио-везом обећао да ће добити попуну муниције, подршку и да је Делић одржао реч а његов вод за борбу са диверзантско-терористичким групама 549. бригаде је остао на положају.


- Само Бог нас је чувао на предњој линији Паштрика и наша војска - прича заставник Бошевски.


Велибор, тада 30-годишњак и његови војници специјалног вода Треће моторизоване чете заповест да се "пењу" на предњу линију добили су 25. маја, када је поручник Вучић који је до тада заповедао планином био рањен и надјачан терористима из Албаније.

Јуришала је цела шиптарска атлантска бригада прикупљена с коца и конопца у Америци. Плаћеници из Европе су били уз њих, локални терористи из Метохије и албанска армија. Ратовало се за неколико километара фронта одакле су Албанци мислили да се спусте у Метохију. Са неба је гађала и авијација НАТО тепих бомбама. Како се сећа наш саговорник, тог 25. маја су изгубили око 500 метара Србије и то је био краткотрајни успех Алијансе.



- До тог дана моја јединица је била у Журу испод Планеје. Командир капетан Грандић је кратко заповедио: "Спреми се, горе је пробијена линија". Уместо писане заповести за покрет рекао је само "нек ти је Бог у помоћи" - приповеда Бошевски.

И Бог је био на страни српских војника. Од Жура до Планеје војници су кренули са два "дајца" усред артиљеријске размене. Сачекао их је пуковник Драган Коњиковац на терену који је личио на површину месеца јер су га претходно "равнали" пројектили бомбардера Б52. Кратко су упоредили карте са начелником штаба и војници развијени у стрелце натоварени минобацачима пошли су у планински сумрак. Бог их спасао у наступању на вис преко 1.700 метара - нико није био ни огребан:

- Јесте био сумрак, али током тог покушаја пробоја и њихови и наши су засипали планину светлећим, обележавајућим мецима па се видело боље него по дану. Проблем је настао када смо стигли где треба и схватили да нема ровова него морамо да се укоповамо. Борбе су трајале пуних 15 дана, а Бог је опет био на нашој страни - нико нам за две недеље није погинуо.


Сви у фамилији војници
- СВИ смо у фамилији војници. Деда је из обалске артиљерије отишао за генералног директора "Дуванског комбината" из Прилепа а отац Кирил, брат Далибор су носили униформу. И син Филип се "обукао", али је после отишао у ИТ сектор - објашњава Македонац Бошевски, додајући да му је мати Српкиња из Тузле.
Отац му је такође био у Приштинском корпусу као официр за асанацију терена. Када је рат завршен и када се вратио у Ниш,оболео је од леукемије и умро 2001. Био је међу војницима који су обележавали рејоне дејства авиона који су бацали бомбе са уранијумом.

Бошевски прича да су наше положаје у више наврата "тражили" амерички стратешки бомбардери желећи да их збришу:

- Нашли смо пећину на планини и део војника се тамо склањао. Ишли смо у срце планине када бомбе почну да падају. А о самом рату, шта да кажем. Трудиш се да надживиш противника.


Претило нам да будемо надјачани таласима терориста, али се то није десило
Нико од војника вода за антитерористичка дејства са прве линије није погинуо, а непријатељ је имао велике губитке.


- Када је дошао 9. јун и пошто је споразум у Куманову потписан знали смо да морамо да се повучемо. Међутим, Албанци љути због пораза наставили су да нас засипају ватром. Испред нас на пропланцима лежали су њихови расути погинули, али они нису марили. И мада је званично био мир, код нас на Паштрику се ратовало све док се опет на небу нису појавили амерички Б52. Сручили су бомбе по Албанцима и настала је лудница на њиховој радио-вези.

Повлачења са Паштрика Велибор се сећа са сетом. Док су напуштали касарну у Призрену када су Немци већ улазили, многи наши су плакали. Бошевски је потом 12. јуна рањен на превоју Дуље из заседе. Због тога је четири године касније морао у пензију. Додаје да се не заборави: На Паштрику су са њим били и десетари Игор Јевремовић и Дејан Жидер, разводник Мирослав Настић Мирослав, десетар Златановић, Бранимир Палачевић, војник Саша Миљковић, водник Павловић...

Пуковник Делић нам је само рекао: Не окрећи главу, назад немате где
Сви они се од 2000. године окупљају крајем маја у неком од градова Србије, кад већ не могу на Паштрик.
- И даље смо у строју, чекамо на наређење Србије. Сви би се вратили на Паштрик. Тамо нас Бог чува - завршава херој. 

71 views0 comments

Recent Posts

See All

Comments


bottom of page